Первое восстание Пеции (Hyjfky fkvvmguny Hyenn)
| Первое восстание Пеции | |||
|---|---|---|---|
 Закат в Кнешполе — месте, где было поднято восстание | |||
| Дата | июнь — декабрь 1858 | ||
| Место | Боснийская Краина, Боснийский эялет | ||
| Итог | восстание подавлено | ||
| Противники | |||
|
|||
| Командующие | |||
|
|||
| Силы сторон | |||
|
|||
| Потери | |||
|
|||
|
|
|||
.svg){kind=small}
Первое восстание Пеции (серб. Прва Пецијина буна)[1][2], называемое в историографии как Крестьянское восстание Пеции (серб. Пецијина сељачка буна)[3], Костайницкое восстание[4] и Первое Кнешпольское восстание (серб. First Knešpolje Revolt)[5]; а среди местных жителей известное в Костайнице как Восстание Пеции (серб. Пецијина буна), в Бихаче — Долянское восстание (серб. Дољанска буна)[6] — восстание, поднятое в Кнешполе сербским гайдуком Петром Поповичем-Пецией против турецкого владычества и продолжавшееся с июня по декабрь 1858 года. Восстание вошло в число сербских народно-освободительных выступлений против Османской империи. Закончилось поражением и разгромом всех восставших.
Предыстория
[править | править код]За год до выступления Пеции в 1857 году восстание поднял Лука Вукалович в Герцеговине, которое продолжилось и на следующий год[7]: в Градачаце был поднят бунт Проты Аврамовича[8].
Восстание
[править | править код]В середине 1858 года в северо-западной части Боснии сербы подняли ещё одно восстание против угнетавших их турок. В Иваньске, в Босанске-Крупе против турецкого владычества выступили прихожане Римско-католической церкви[9]. Начавшаяся перестрелка с турками привела к тому, что за оружие взялись и жители соседних деревень, решительно настроенные бороться против турецкого «зулума»[10]. В июне 1858 года восстание охватило и Кнешполе[10]. Лидерами стали Петр Попович-Пеция, Петар Гарача, Симо Чосич и Ристо Еич[11]. В Кнешполе проживали преимущественно православные сербы, мусульмане жили преимущественно в городах[10]. 20 июня восставшие выбили мусульман в Нови-Град, около 600 человек собрались у Нови-Града, чтобы атаковать город[10]. Пеция и Гарача собрали 3 тысячи человек[10], которые вошли в Иваньску на помощь восставшим. 4 июля в битве при Долянах у Бихача было убито 100 турок, после чего Еич вышел на территории Австрии, чтобы провести переговоры с австрийцами и убедить их выслать помощь местным жителям, борющимся против турецкого владычества[11]. 15 июля состоялась битва у Иваньского ущелья, где сражались Пеция и Гарача[11]. Восставшие были разгромлены, Пеция и Гарача увели выживших в Кнешполе для последнего боя[10].
Турецкие войска получили тем временем подкрепления ото всей Боснии и 21 июля вступили в битву при Тавии. Около тысячи восставших не смогли сдержать турецкий натиск, и многие отступили в Австрию. Оставшиеся дрались у деревни Кулян на следующий день: Пеция и Гарача также решили отступить в Австрию, но австрийцы выдали обоих турецкому правительству. В ходе последующего боя Пеция и Гарача всего с 300 бойцами прорвали турецкое кольцо окружения и убежали на гору Просар[10]. В течение следующих месяцев Пеция и Гарача вели партизанскую войну в Кнешполе, однако и она была вскоре закончена: в декабре Гарача погиб у Костайницы, а Пеция всё же сбежал в Австрию, где его опять выдали туркам за сумму в 5 тысяч грошей[10]. Пеция предстал перед судом в Стамбуле за убийство 98 турецких жителей и был приговорён к смерти, приговор должны были привести в исполнение в Боснийском эялете[12]. Однако Пеция сбежал во время перехода через Ужице и укрылся в Княжестве Сербии[10].
См. также
[править | править код]Примечания
[править | править код]- ↑ Srejović, Gavrilović & Ćirković, 1981, p. ?
једном од вођа Станку Бојаџији, прва Пецијина буна 1857-58. у Босни по Петру Петровићу-Пецији, буна Луке Вукаловића у Херцеговини 1852-62, Димитраћева буна око Видина 1857. Буне се ређе називају по месту избијања, ...
- ↑ Gojko M. Solarić. Istorija, 1830-1918 za viii razred osmogodišne škole (словенск.). — Nolit, 1958.. — «Нарочито је тежак био живот сељака Босанске Поса- вине и зато је 1858 год. и ту дошло до устанка. Он је почео у Кнешпољу и одатле се проширио ва Крајину. Назван је Прва Пецијина буна јер је устанком руководио Петар Пе- ција Петровић. Турске власти и домаћи феудалци угушили су све ове побуне на врло суров начин.».
- ↑ Danica Milić. Simpozijum Oslobodilački pokreti jugoslovenskih naroda od XVI veka do početka prvog svetskog rata (хорв.). — Istorijski institut, 1976.. — «... устанак „капетана" Николе у Трновском крају исте године, Пецијина сељачка буна у босанској Крајини 1858. и у Посавини, егзе- куције великог везира Мехмед-паше Кибризли у Нишу, Пироту, Лесковцу, Власотинцу 1860. године ...».
- ↑ Prilozi proučavanju jezika. — Katedra za južnoslovenske jezike Filozofskog fakulteta., 1988.. — «Посљедице овако тешког стања биле су све чешће буне на подручју Поткозарја: Јаничићева или прва машичка буна 1809, друга машичка буна, март 1834, и Пецијина или костајничка, 1858, у којој поред Срба учествују и Хрвати и ...».
- ↑ Branko Čubrilović. Petar Kočić i njegovo doba. — Tisak "Tipografija", 1934.. — «Позната прва кнешпољска буна, 1858, и Пецијино хајдуковање створило је најпре појединачна, па масовна одметништва. То је та препричавана ешкија. Она крстари од Змијања до Милан Кнежевине, па тамо Љевчу пољу све до ...».
- ↑ Bosanska vila. — Nikola T. Kašiković, 1903. — Т. 18. — С. 82.. — «Године 1858. букне у Крајини устанак за ослобођење. Душа томе устанку био је Пеција, с тога се та буна око Костајнице у Кнежпољу и зове Пецијина буна, а око Бишћа Дољанска буна, јер је на Дољанима највећи бој био. У томе ...».
- ↑ Bosanska vila. — Nikola T. Kašiković, 1904. — Т. 19.. — «Год. 1858. букне устанак за ослобођење српске Босне и Херцеговине. Почео је око Бишћа под именом »Дољанска бунак, око босан. Костајннце под именом — »Пецијина буна а у Посавини, око Градачца и Брчког, под именом Посавачка буна. У том устанку учествовали су и дјетићи из Милановића куће, па и крв своју пролили за крст часни и слободу златну, јер у тој буни погину Милан Милановић. У пошљедњем устанку 1875. г. погину опет један Милановић из те ...».
- ↑ Fedor Nikić. Radovi: 1919-1929. — Štampa Grafosrem, 1982.. — «У Херцеговини, јавља се 1857. први устанак Луке Вукаловића1 у Зупцима; у Босни 1858. јавља се једна буна у срезу градачачком, звана Посавачка Буна, под водством проте Аврамовића, а друга, у исто време, у Крајини, позната под именом Долинска Буна. Због оскудице оружја, муниције, и због недовољне организованости, све су ове буне пропале. После тога, 1875. године у Херце- говини и Босанској Крајини подижу Срби устанак ...».
- ↑ Ekmečić, 2008, p. 280.
- ↑ 1 2 3 4 5 6 7 8 9 Mikić, 1995, pp. 148–151.
- ↑ 1 2 3 Srejović, Gavrilović & Ćirković, 1981, p. 479
На челу устаника у Крајини био је нека- дашњи хајдук Петар Петровић-Пеција, а са њим Петар Гарача и Симо Ћосић, док се Ристо Јеић, искусан у путовањима у Србију, после команде четом [...] У бици код Дољана 4. јула 1858. код Бихаћа пало је око 100 Турака, па је Јеић тада пребегао на аустријску страну, покушавајући да увери свет у то како овим сељацима са вилама и косама није само до тога да живе од хлеба.
- ↑ Vujasinović, 1933, p. 69.
Литература
[править | править код]- Dušanić, Svetozar S. Spomenica povodom osamdesetogodišnjice okupacije Bosne i Hercegovine: 1878-1958 : pedesetogodišnjice anekcije, 1908-1958 i četrdesetogodišnjice oslobođenja i ujedinjenja, 1918-1958 (хорв.). — Srboštampa, 1959.
- Vujasinović, S. Knešpolje i Vojvoda Petar Pecija Popović (Hajduk Pecija) 1830-1875 (хорв.). — Štamp. Braća Jakšić, 1933.
- Ivančević, Petar S.; Brdar, Simo (1995), Petar (Pecija) Popović: srpski junak i ratoborac, Glas srpski, ISBN 978-86-7119-057-2 Архивная копия от 19 октября 2014 на Wayback Machine
- Ekmečić, Milorad. Dugo kretanje između klanja i oranja. — Belgrade, 2008.
- Mikić, Đorđe. Banja Luka na krajini hvala. — Banja Luka, 1995.
- Vujasinović, Slavko. Manastir Moštanica. — Banja Luka, 1933.
- Srejović, Dragoslav; Gavrilović, Slavko; Ćirković, Sima M. (1981), Istorija srpskog naroda: knj. Od Prvog ustanka do Berlinskog kongresa, 1804-1878 (2 v.), Srpska književna zadruga